It wasn’t until I was much older that I started to wonder how we could possibly have managed to communicate without a common language.

Онда, у 2008 Путовао сам у Румунију са једним од мојих рођака. Хтели смо да видимо где су наше бабе и деде су велике долазе из. Neither of us spoke a word of Romanian.

Још, једног дана, када смо били у посети Ласи у северо-истоку Румуније, Провео сам око пола сата у “разговор” са румунском човеком који говори енглески. Некако смо успели да комуницирамо и сам сазнао да је имао жену и двоје деце (он ми је показао своје фотографије) and that he now worked as a security guard.

На други дан док смо били у уметничкој галерији, Имао сам разговор са човеком који није говорио енглески, али схватио да је у извесној мери. Он не само да је говорио румунски, Он је такође говорио јидиш — and it just so happens that Yiddish was my first language and I still understand it if it is spoken slowly.

Тако је говорио на јидишу и ја говорио на енглеском, а сазнали смо да његова породица и моја је из истог Схтетл (градић) north of Iasi.

Ова искуства су ме научила да комуникација је много више него што заједнички језик. Тиме што је отворен за коришћење сва наша чула можемо да комуницирамо преко језика и на тај начин, even a brief encounter can be deeply moving.

- Сара у Повелл Ривер, Пне